Српски књижевни гласник

Кб НА ВЕТРУ ДИМ. 3

«ступио у живот и покушао да оствари велики сан своје младости. Али је живот био другачије тежак него што та је Јовица замишљао: забачена паланка, где новине „долазе после три дана; јаловост државне службе; ома„ловажање праве заслуге, обожавање свега што дирау „лични интеерес; подмукле борбе, из којих човек излази сав у ранама, а не зна ко му их је задао; горчина н моћне срџбе, партијске величине, право јачега. И једне вечери, кад је на паланку ромињала позна јесења киша, помешана с првим снегом, кад је у главној кафани изгубио и последњег пријатеља, а у његовој соби било „пусто као у гробу, Јовица је рекао себи:

— Људи су ђубре!

Поштеном човеку је тешко доћи до тог закључка. Али једном, кад се дотле дође, кад се срце згрчи и кроз „«стегнуте зубе кад зајаучу те три тешке речи, логика чини „своје, и са поштењем је свршено.

Те кишовите вечери, док је киша ледила опустеле улице и у вароши се чуло само урликање једног лудака, затвореног у начелству, Ивковић се дуго претурао по постељи, бранећи се од логике ситуације, која је на њега, на његова убеђења, његов рад, његове снове и целог њега, насртали као авет.

Она је најзад победила; и сутрадан, млади човек је рекао самом себи:

— Људи су ђубре. Ја их не могу поправити. Једино што ми остаје, јесте да се користим њима.

После је тако и радио.

Као неком магичком руком, све се пред њим изменило, па и он сам. Паланка је била врло погодна за рад, увреде се више нису осећале, свет је ценио његову вредност, свако му је постао савезник. Класа је класу сустизала, боље место је долазило за бољим, и ево га сад у министарству, где су га позвали као стручњака, да изврши реформу сеоских дућана... сеоских дућана, на које

· никад није мислио! 1%