Српски књижевни гласник

4 Г Српски Књижевни Гласник.

Ш

После оне кишовите вечери у паланци где новине долазе тек трећег дана, па до овога сусрета на Терази. јама, Јовица се ретко кад застидео.

— Она је погодила шта сам ја садг — шапутао је Ивковић и осећао како му образи горе, па као да је хтео отерати овај топао ветар успомена на прву младост, он је грабио ногама и хитао.

Куда, камо» Није могао рећи. Тек се зауставио на дунавској обали.

Кроз седефасти летњи ваздух, велико и сјајно сунце путовало је изнад Дунава и спуштало се ка земунским брдима. Ивковић се упути прашњивим путем, који води поред Општинске Баште, и изби у онај усамљени део Малог Калимегдана, који стоји изнад те баште.

Сео је на клупу под једним полусрушеним градским бедемом. Пред њим се ширио жалостан пејзаж дунавског краја, пун сиротињских кућица, кривудавих улица, башта засађених празилуком и очајних фабричких димњака, из којих је куљао прљав дим.

Стид га је био прошао, и млади секретар је изазивао пред собом онај сусрет на Теразијама.

То се било десило брзо, као пуцањ. Али му се ипак чинило да је добро видео како се Анђа јако променила: лице јој је омршавело још више, пожутело... усне су јој суве, очи невеселе, струк деформиран као да је на путу да постане мајка.

— Можда се удала2г — помисли Јовица, и у себи осети једно дирљиво задовољство. . задовољство што је та жена, која му је све дала а ништа не узела, можда срећна... можда награђена за своју доброту, ма и не од њега.

— А она старица, обучена у сриски2 Шта ли јој је онаг — размишљао је даље. — Она је имала само једног брата, који је радио на Кланици... и који се звао... Миленкор Јест, Миленко.

И са остатка те прошлости спаде вео, те на младог ·