Српски књижевни гласник

КО НА ВЕТРУ ДИМ. о човека почеше да падају спомени, лаки и бели, као беар у дрвећа.

Да, обоје су били сами и сироти. Случај их је упознао у једној дугачкој авлији на крају Палилуле, где су обоје седили. Јовица се спремао за испите, док се не смркне, у својој собици, коју је делио с једним малим чиновником из Монопола, па је после излазио на вечеру. Она се тада враћала са рада. И онда су се сретали... ту у авлији на првом ћошку или у једној од тих палилулских улица, по којима расте трава. Кад би се сусрели, они би се погледали. Мало по мало, па су погледи по-· стали фамилијарнији. Једне вечери, Ивковић је поздрави, она се осмехну.

Млади студент осети извесну наклоност према овом детету предграђа и фабрике. Бринући се за свакодневни хлеб и грабећи остатак времена за читање школских табака, тешио се што ће после срести једно пријатељско · лице, једно биће које га можда воли.

То је тако трајало дуго, док у њиховим сусретима не настаде обрт. Те вечери срео је Анђу тек у вароши. Ишла је негде на Врачар. Он јој приђе и упита се. Девојка му одговори да иде код једне своје другарице, и пристаде да је прати:

— Само је хладно, Господин Ивковићу !

Доиста, било је врло хладно.

Још раније је био напао велики снег. После се изведрило, па стегао мраз. Лед је цичао испод њихових корака. Бледа светлост зимње ноћи лутала је по замрзлим улицама.

Анђа се закопчала до грла у један зелен палто, један од оних јевтиних палтоа што се виде обешени у Васиној улици. На чело јој је падао избледео, лањски шешир од простог филца. Она је била тако мила и љупка у том простом оделу, обасјана плавим рефлексом снега, да Јовица осети дубоку пријатност што је поред ње.

Он је узе под руку.