Српски књижевни гласник

34 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Што он код Марије није изазвао никакву промену, најзад је сасвим природно; у њеним осећањима и погледима у ствари и нема шта да се мења, и за њу цео испад значи само један прекор и једну казну; чак пада у очи да спена између ње и Младена после овога разговора, и ако врло театрална, није ни из далека онако срдачна као при првом виђењу. Али је ту Јанко. Очекивало би се да ће он, после свога разочарења о Вертеру, изреком напустити мисао о самоубиству, пошто је то једина ствар за коју има да захвали Гетеовом роману; очекивало би се, даље, и ако мање, да ће он, да не би био Вертер, престати да воли Марију, „туђу жену“. Међутим ништа од свега тога. Он је просто „од то доба престао бавити се љубавним пред. метима, и кад год би ко почео говорити о томе, он би доказивао да су то саме „швапске бљувотине““. По писцу је дакле у томе последица Младеновог подвига. Али нашто онда цео разговор о Гетеовом „Вертеру“, нашто такав преображај — неприродан и невероватан у осталом и Младену и приповетци>

Као што се види, писац очевидно не држи конце у рукама, и закључци нису логично изведени из догађаја. Објашњење свему томе треба свакако и пре свега тражити у прекидима при постанку приповетке, која је, као што је већ поменуто, писана за поједине бројеве „Отаџбине“. Али ма од куда долазила та неповезаност појединих момената, она свакако много помаже да се добије што јаснија слика о стварању целокупне приповетке, а нарочито њене друге половине. Јер се из тога разилажења јасно види: прво, да Младенов испад против Гетеовог „Вертера“ није природна последица догађаја у приповетци, да је чак на силу унет у њу; и друго, да једина стварна последица тога испада — и ако то писац не само не истиче, него чак и не помиње — лежи у томе, што Јанко не извршује намеравано самоубиство. Другим речима, писац није испад против „Вертера“ унео у приповетку с тога што му је он требао да догађај приведе крају, већ је напротив — као што показује и прва и,