Српски књижевни гласник

942 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

написали, колико „Додатак“ у њој, где је Гелцер дао „Кратак преглед византиске историје царева“, који га је као историка више морао занимати.

Ми ћемо ипак, као и досад, ући лојално у замерке које чини Г. Станојевић у овим питањима, као да пред собом имамо противника који зна ствари. Можда нећемо претресати та питања онако опширно и исцрпно као досад, пошто би нас то сувише далеко одвело. Ја, у осталом, баш у овом тренутку, држим својим ђацима курс о тим питањима, у којем их решавам у вези са свим оним што сам горе поменуо; целу ту теорију, у овој полемици, очевидно, не могу дати. Видим да ће ускоро бити потребно и засебно писати о тим питањима, да би се пој мови разбистрили. Тако сам у своје време писао о прав: цима и методима проучавања српске књижевности, у погледу којих су такође владали врло нечисти и мутни појмови, и надам се да сам нешто допринео да се они у неколико рашчисте.

Али, додајем одмах, Г. Станојевић се ни овде неће показати бољи него досад. По знању, по интелигенцији, по лојалности, он ће остати исти који је био. Како је знање које овде треба имати већ даље од његових стручних студија, а како је, с друге стране, лојалност овде још потребнија, пошто је нарочито потребно схватити и намере и обзире пишчеве, то ће Г. Станојевић можда још више показати своје зле особине и навике, под претпоставком да се то може више показати.

Г. Станојевић овде чини ових једанаест замерака.

]. Ја сам унео у своју књигу, у одељак о старој књижевности, само она дела која су писана у српској реценсији, у српско-словенском језику. Тај сам поступак и објаснио у предговору (стр. х.) овим речима: „Не из каквих шовинистичких побуда, него просто да би се границе српске књижевносши јасно и одсечно обележиле, овде су у стару књижевност унесена само дела српске реценсије, пошшо само оно у српску књижевност