Српски књижевни гласник

Научни ПРЕГЛЕД. 943

спада шшо се у шој реценсији налази“. Г. Станојевић, говорећи о овом поступку и наводећи горње речи каже: „Г. Поповић говори.... још о неким својим поступцима и брани их, ма да се они ничим не могу оправдати“ (стр. 52).

Јасно је, међутим, и већ по досад казаном јасно, да ограничавање старе српске књижевности на оно што је у сриско-словенском језику, не само што није поступак који се „ничим не може оправдати“, него, напротив, по: ступак строго правилан и потпуно природан. У нашу стару књижевност спада само оно што је на срискословенском језику, и ја сам само то и узео. Остављам Ру. сима и Бугарима да они у своје књижевности унесу оно што је на рускословенском и бугарскословенском језику.

Ја овоме можда не бих имао ништа више да додам, али да би се замерка Г. Станојевићева видела у пуној светлости, ја ћу рећи у чем се састоји важност овога поступка и како је у овом погледу досад рађено.

Сви који су писали историју српске књижевности, уносили су у своје књиге по правилу само дела српске реценсије, као што је и природно. Али је код њих било и одступања у овоме, те су уношена и дела којих нема у српској него само у руској или бугарској реценсији. То је чињено из разних узрока: или да се само помене како тих дела нема у српској реценсији, или да се претпостави да их је могло бити, или из других, мање научних разлога. Међутим, ни то нису чинили сви, и нису сви по систему, и нису за сва дела. Тако су нпр. приповетку о Соломуну, која је одавна била позната у руској а тек од скора у српској реценсији, — да набројим само најпознатије писце — поменули Г. Јагић, Ј. Бошковић и !. Ж. Симић, а нису поменули Г. Новаковић ни Г. Грчић,

Мени се није допадала ова различност у поступању, нарочито кад она није увек (в. нпр. Г. Грчић) почивала на научним разлозима. Ја сам хтео да овде унесем више реда и доследности, и онда сам свуда, по књигама и часописима српским и страним, тражио срџске реценсије дела старе књижевности. Тако сам приповетку о Соло-