Српски књижевни гласник

946 Српски КњЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

Ја нећу да их набрајам — остављам да их се сваки мој читалац према свом личном знању сети, — и навешћу као пример само познату „Историју француске књижевности“ (2 свеске) од Пети де Жилвила, која то такође није унела, као ни моја, а за коју цео свет зна да је одлична. Њен писац, који је професор француске књижевности на Сорбони, сигурно се не би мало изненадио кад би чуо да неко за то изостављање каже да је „погрешка“, и то погрешка која се „свакако мора исправиши“, јер он ево већ неколико издања има од те књиге, па ни у једном није ту тобожњу грешку исправио. И кад тако чине писци историје француске књижевности, код којих је нпр. културна историја испитана можда толико исто колико и књижевна, што да не чинимо ми, кад је наша културна историја тек у повоју ·

Ја нећу овде ближе да карактеришем какво је стање наше културне и политичке историје као науке, ни какво треба да буде па да се ми, историци књижевности, можемо послужити овим наукама при нашем излагању, то су све крупна питања, за чију дискусију није овде место — али ћу само, као своје дубоко уверење, да поновим као што сам у преговору рекао, да је данас упоредно излагање књижевне историје с културном и политичком „посао сувише тежак, да не кажем немогућан“. И далеко од тога да данашње покушаје у том правцу са старом књижевношћу сматрам као образац, ја напротив, и баш на њих гледајући, сматрам, да не треба тако радити, и ја данас нећу тако да радим.

Ја ћу се овде још само задржати на смелости и на крајњем неразумевању посла које је Г. Станојевић у овој прилици показао. При овој замерци Г. Станојевић неће ни једном речју да спомене'да сам ја изриком рекао у предговору да нећу тако да радим како он предлаже. При овој замерци Г. Станојевић, даље, неће да се сети да ја пишем 2реглед а не исшорију књижевности, и да сам такав наслов и баш због шога и дао својој књизи, а да, ако се од једне историје пи може тражити упо-