Српски књижевни гласник

950 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Г. Станојевић каже за ово: „по мом мишљењу није оправдан (овај) поступак Г. Поповића“ (стр. 58). Не претпоставља при том ниједан разлог који би за мој поступак говорио, чак ни онај који ја изриком кажем. Разлог који он даје у корист своје оцене, овај је: „тај рад спада бар онолико исто у књижевност колико и, рецимо, превод физиолога“, при чему само показује да му није јасно шта значи културни моменат а шта књижевна појава, бар у мојој књизи. Г. Станојевић иде и даље и каже: „(Г. Поповић) је изоставио рад старих српских штампарија“, То, међутим, није истина, пошто сам јао штампаријама рекао све што сам сматрао за потребно: набројао све штампарије, рекао кад су биле, споменуо издања кад је требало (в. стр. 10, 29, 34). Г. Станојевић сигурно није добро видео све шта сам ја о штампаријама рекао, кад то може да каже.

5. Тако сам ја, даље, у својој књизи нешто скратио говор о делима „старе“ књижевности у. 18 веку. Г. Станојевић примећује: „за ХУШ век... (требало је) још много више факата унети но што је то учинио Г. Поповић“ (стр. 58).

Ја пристајем да се може више „факата“ узети кад се о радњи тога века уодимце говори. Питање је само да ли се то може учинити у обиму у којем је сшара књижевноста у мојој књизи изложена, а то Г. Станојевић не спомиње. Г. Станојевић ближе опредељује која су то „факта“: „Особито је, каже он, требало истаћи утицај прилика, који (ваљда: којег) су у српском народу настали од краја ХУШ века“. Та се пак „факта“ мене слабо тичу (в- горегпод бр“-2).

6. Тако, даље, ја нисам поменуо неке списе. Г. Станојевић наводи „биографију монаха Исаија“ и „биографију патријарха Јеврема,“ и замера што их нисам унео пошто су оне „важне“ и „занимљиве“.

Ја сам те две биографије, као и још понешто, изоставио из оскудице у простору. „Све — рекао сам, говорећи о апокрифима — ипак нисам унео, као шлпо сам