Српски књижевни гласник

Нума РУМЕСТАН. 15

Руместан не проговори више ни речи до Париза. Сета коју је осећао тога јутра, обузе га опет, али са њом се сада мешала и извесна љутња, срџба на луцкасту заслепљеност жена, којима тако лако могу завртети мозак разни дедаци и фићфирићи. Чега нарочитог има код овог Лапаре, молим вас» Не мешајући се у препирку, он је задовољно гладио своју плаву браду, врло брижљиво обучен, са дубоко изрезаним капутом око врата. Чисто човеку дође да га ошамари. Он извесно овако изгледа кад пева дует из Миреје са малом Башелри... која му је, бесумње, љубазница... Нума се бунио против ове помисли; али, у исти мах, желео је да дозна све, да буде начисто.

Чим остадоше сами, у колима која су зврјала возећи их у министарство, он запита без околишења, и не гледајући у Лапару:

— Ви одавно познајете те дамер

— Које даме, господине министре

— Но, малу Башелри и њену мајку!

Оне му нису избијале из главе; чинило му се да сви мисле само на њих. Лапара се поче смејати.

О, да, одавно. Они су земљаци. Породица Башелри, Бордовске Лудорије, — то су најлепше успомене његових осамнаестих година. Његово гимназиалско срце куцало је за мамом, да су му све пуцала дугмад на ђачкој блузи.

— А данас куца за ћерком» запита Руместан нехатним гласом, бришући рукавицом окно, и гледајући на каљаву и мрачну улицу.

— О, ћерка је сасвим друга птида... Поред свег њеног смелог држања, то је једна врло хладна и озбиљна госпођица... Не знам шта она смера, али она жели нешто што ја нисам у стању да јој понудим. |

Нуми као да се нешто свали са срца.

— А! одиста2... Али ви ипак идете често к њима...

— О, да... њихова је кућа врло занимљива... Отац, негдашњи директор позоришта, пише комичне песме за кафе-шантане. Мама их декламује и пева кувајући па-

а