Српски књижевни гласник

898 Српски Књижевни Гласник. бошар је бивао узнемираван. Рекламе, објаве, тесно одело шарене боје, и његови лепи бркови, били су починили чуда међу дамама у 5Кканло у, које нису биле такве све тице као она гордељивица са Краљевског Трга. Он се сада био упознао са глумцима из Батињолског Позоришта, певачима из концертних кафана, читавом булументом која се скупљала у једном ћумезу на булевару Рошешуар, званом „Асура“.

Ова Асура, где се време проводило у беспослици и банчењу, чешљању карата, испијању пивских чаша, уз оговарања из малих позоришта и подгревања љубавних сплетака, била је Одибертин крвник, њено страшило, повод дивљим јаростима, под чијом су жестином оба човека повијали леђа као под вијором тропске буре, да би после заједно проклињали свога деспота у зеленој сукњи, говорећи о њој тајанственим гласом, пуним мржње, као ђаци или слуге: „Шта је рекла2.. Колико ти је далар“ и извлачећи се из куће споразумно чим она одмакне.

Одиберта је знала за то, мотрила је на њих, журила се нестрпљиво да што пре сврши посла и да се врати кући, нарочито данас, пошто је била изишла још рано изјутра. Она се заустави за тренутак на степеницама, и не чујући ни добош ни свиралу:

— Ах, битанга једна !... Опет је у његовој Асури...

Али чим уђе у предсобље, отац истрча пред њу, и заустави експлозију. :

— Не вичи!... Дошао је неко да разговара с тобом... један господин из министарства

Господин је очекивао у салону; јер, као што је то случај у овим једнообразно сазиданим кућетинама, где су сви спратови истоветни, они су имали салон, са шареним тапетом, жућкасте боје, као каква крофна, салон којим се сељанка јако поносила. МИ Межан је са пуно сажаљења посматрао провансалски намештај који се губио у овој чекаоници зубног лекара, при јакој светлости са два прозора без завеса: прибор за боцу и чаше, дрвени колут о коме је висила лампа, наћве, корпу за