Српски књижевни гласник

СРПСКО-БРЕТОНСКО ПРЕДАЊЕ.

со ~ погинулих бретонских јунака. Велика је штета, што писац овога предања не наводи: да ли је бретонско предање о постанку црвене детелине везано и за неко одређено место као наш божур за Косово, или сеу опште верује да је црвена детелина постала из крви бретонских јунака. Ето ова иста врста божура расте и у Србији, на пример на истоку од Зајечара до Алексинца, и о њему ипак нема никаквог сличног предања. Овде ћемо узгред да дотакнемо и тај случај што је Ирцима, као јаком келтском огранку, тропери лист исте детелине народна ознака, зато се овом детелином ките у славу свог заштитника, светог Патрика. А о нашем божуру у опште додаћу и то, да се у народним песмама помиње како су се јунаци њиме китили, а после тога народ га и сад употребљава за неке своје лекове.

Критичном анализом може се једно да утврди, и то: да ова детелина расте по равницама и висоравнима, где су збиља у Старом и Средњем Веку и вођени велики ратови, јер су се борци морали на домак тући хладним оружјем. Даље је интересно и то, што ова врста нашег божура не расте по Бретањи, али се може згодно детелином за то да замени, јер и она је друштвена биљка као и божур, в расте струк до струка да се црвенило, из далека гледано, слива уједно у широком простору и даје илузију локве крви.

Велики и тешки бојеви увек су, што је природно, узбуђивали народну фантазију, и утисци се нису вековима заборављали, него су се причали и песмом с колена на колено преносили. Дабогме, да се свет у кићењу догађаја пребацивао, доцније много шта додавао и изопачавао истину, а негде је, али само делимично, са свим заобилазио, као у српско-бретонској традицији, али је и она ипак тако разумљива и тако је јасан њен по: станак, да не само што ремети историјски догађај него

1 Коћ!, „Пе УбКкег Епгораз“, 5. 292.