Српски књижевни гласник

934 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

преживи, у колико му је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека“.

Његошев случај није обичан и лак. Његова религиозност је особите врсте, и његова скроз хетеродоксна религија тако мало личи на обичну и званичну религију. Његош је црквени човек на свој начин. Он се није закалуђерио зато што је осећао позив, зато што га је Црква к себи вукла, но из чисто политичких разлога, да као владика постане владар Црне Горе. ИМ без икаквих богословских студија, без симпатија за свој свештени позив, он се закалуђерио. Али то је било ради форме, само као једна политичка нужност. Тај чудни владика и не носи црквено одело, служи у цркви само с мене на уштап, што му се у биготној Русији никад није праштало. Он воли лов, забаве; он у животу има „неколико женских симпатија“, како у благој перифрази каже Г. Велимировић. Свим својим животом Његош чини згодан прелаз од теократије владике Петра! ка световној влади Кнеза Данила. Када 1834 проглашује Петра 1 за свеца, то је чисто политички маневар, да би имао чиме укроћавати завађена и непокорна црногорска племена. Он преводи Волтера, за њега је „вјера — свијета неслога“, и пише ову реченицу, тако у духу ХУШ века: „лактом вјере глупост чојка мјери“. (У исто време, — из којих побуда 2 — 1837 осуђује Кнеза Милоша што је допустио прештампавање дела Доситеја Обрадовића, „чојека који је био некому подло оружје подсмјејанија над благочестијем“). Овај служитељ олтара, првосвештеник вере чији је основ безгранично праштање и љубав према свима љу. дима, као према грешним синовима једног милостивог Оца, певао је: „Олтар прави на камен крвави“, и у једном писму из 1838 писао да му је турска крв милија жртва него „уље из кандила и измирна и кадила“. Све то зна и Г. Велимировић, и вели: „Ставите владику његошког у коју хоћете велику хришћанску државу, у Француску, у Русију или Италију, и преставите себи тада пренераженост пастве и бес главне црквене управе, када би биле публиковане његове мисли, посвећене Сими Милутиновићу, или мисли исказане