Српски књижевни гласник

Књижевни ПРЕГЛЕД. 935 кроз уста владике Данила, игумана Стевана и Теодосија, мисли мало чувене из уста једног владике од када владике постоје“ (168). „Да је живео под Инокентијем Ш био би спаљен“ (186).

Како о том црквеном кнезу и оригиналном хришћанизу суди један љанашњи српски православни теолог > Вешто и несмотрено, у исти мах. Г. Велимировић је, пре свега, речи религија дао широк појам, онакав појам какав му је требао. „Његош је религиозан, јер је својим умоми срцем религиран с Богом. Религиозносш је далеко шири појам од побожносши, као што је религија шири појам од вере“ (стр. Хр. Вера је овде схваћена тако широко као код Калвина, који ју је називао „визија ствари које се не виде“. Г. Велимировић има целу једну главу са значајним насловом: „Вера и вере“, и он томе даје још шири смисао, но што је Макс Милер чинио, који је све религије сводио на еволуцију једне исте идеје, идеје бескрајнога. То је она стара и стална злоупотреба речи, којој је дао пример Спенсер, и коју је код нас вршио Божидар Кнежевић: звати религијом не Цркву и њено догматично учење но мешафизику у опшше, док је религија, како Шопенхауер тачно каже, „метафизика народа“, метафизика простога света и свештеника. МИ како наш писац широко схвата религију, наслов књиге требао би да гласи ЉЊегошова религиозност, или још тачније: религиозна размишљања на тему о Његошу... Г. Велимировић није „сацердоталист“, и обреде и церемоније сматра као ствари спореднога значаја. „Култ је молитва Богу; култ, коме одсуствује разум и срце молећих се, хладна је молитва, а хладну молитву наш пламени песник није могао љубити“. (185).

Због таквих идеја књига Г. Николе Велимировића има још један особит интерес. Она је врло субјективна, и добра примена импресионизма на теологију. Његош му је био више једна тема за развијање, а мање предмет за испитивање. Он нас није увео у сложени духовни духовни механизам песника, али нам је дао лепу поетску