Српски књижевни гласник

936 Српски Књижевни Гласник.

слику „горостасног владике, бледог и замишљеног витеза...“ Као што импресионистички књижевни критичар поводом појединих књижевних дела пише о себи, тако је и Г. Велимировић пишући о Његошу као религиозном човеку писао о себи и о својим религиозним схватањима. „Мени није било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљења тих осећаја“ (У).

Изјава је искрена и јасна, и ми одиста у овој књизи не видимо толико Његоша колико Г. Велимировића. И са гледишта религиозне филозофије, или гледишта религиозне критике, млади београдски професор богословије није мање интересантан од цетињског владике.

Овде-онде има код њега традиционалне теологије и идеја и израза црквених часописа (једна научна хипо:· теза која је „више научничка но научна“; „мрак агно-· стицизма“; „људска несолидна мишљења“). Г. Велимировић је слободан верник, модернист, и на њему се виде јасни трагови либералне протестантске теологије. Његово схватање религије је тако опште и широко, тако недогматично и либерално, да је ближе критицизму но ортодоксији, и са њиме се пре могу сложити они који не верују, но они који доследно и потпуно верују. Г. Велимировић припада оним религиозним филозофима на Западу који „верују да верују“. Он не тражи веру у Цркви но у природи. Његов пантеизам је узнемиравајући: „Теологија значи говор о Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природи или надприрода и подприрода —- све је то теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори — теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост — теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и исто.