Српски књижевни гласник

у Књижевни ПРЕГЛЕД. 937 рија сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости — теологија. Ако цела природа није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа“. (110). „Теологија природна састављена је из ствари, теологија људска из речи... Природа чини исту теологију свима људима и на језику свима појмљивом, док су људске теологије непојмљиве за све“ (116). Они у алгебри и логаритамским таблицама види Бога; „тако је садашња хемија убедљива теологија, и тако суперпорна свештеним теологијама фараонског доба“ (а доцнијим 2). За њега је теолог Лавоазје, па и заклети антихришћанин Волтер! Са друге стране, он наводи „библијску Дричу“, наводи мање Свете Оце а више модерне духове, као Густава Ле Бона и Метерленка, два човека који су сасвим ван религије, као и ватреног и борбеног пантеиста Ђордана Бруна, кога је Црква послала на ломачу, спалила му тело да би му спасла душу.

Са верске тачке гледишта, Г. Велимировић је на клизавом путу. Он опасност види: „пантеизам може да буде и атеизам“ (137), „деизам је полуатеизам“, „индивидивуалност вере може да послужи и као најпоузда_нији пут ка најбољем Хришћанству, али као најпоузда_нији пут ка потпуном отуђењу од сваког Хришћанства“. Он наводи Његоша, чије идеје дели, и признаје да он није „дресиран по ватиканском типику“, (као ни по византијском, требало би додати). У протестантској школи Г. Велимировић се научио једној ствари : тумачити веру не по њеним освештаним догмама и угврђеним канонима, но по својој глави. Тај протестантски менталитет, као и модернистичка тенденција у сувременом католицизму, врло су занимљиви појави и доказ како се мисао људска отима из мрака, али са гледишта Цркве као уста. нове имају право папе и синоди који не дају да се одступа од догматизма и ритуализма. Са црквеног гледишта, руски Свети Синод има потпуно право када Толстоја искључује из Цркве. Вера то је Црква са свима њеним учењима и установама, са библијском космогони-