Српски књижевни гласник

9354 Српски Књижевни Гласник.

јом, са својим антропоцентризмом и антропоморфизмом, са идејом о првородном греху, са противречностима између Старог и Новог Завета, са неслагањима код четири еванђелиста, или код самог једног еванђелиста; са Откровењем, чудима, контроверзама секта или вероисповести, са свом својом организацијом, традицијама, канонима, установима. Црквени људи имају права : вера је један гранитан блок, тврда, недељива и непробојна целина, апсолутна и непомична божанска установа, њу треба или веровати или не веровати, примати или одбацивати у целини. Ту средине нема: или-или, сем ако се неће да буде као онај језуитски проповедник који је рекао: „Ви не знате како је задовољство убеђивати друге у оно у шта човек сам не верује“.

Што се тиче места о самом Његошу, Г. Велимировићу могле би се учинити извесне примедбе. Он је пре свега према Његошу мислиоцу понашао се одвећ еклектичарски и импресионистички: тражио, налазио и наглашавао оно што му је било потребно; сувише га посматрао са свога гледишта, стављао сувише себе у њега. То може да буде врло занимљиво, али то није врло критично. Код Његоша је унутрашњи живот био врло богат и разностран, и као код свију самоука, који су учили све код свију, код њега има свега и свачега, без много реда и једнообразности. У филозофском погледу, код њега има и скептицизма, и песимизма, и агностицизма, и деизма, и теизма — али Г. Велимировић се нарочито зауставио на теизму, као на последњој речи Његошеве филозофије. То му је изгледало погодније, али Џосле теистичке филозофије у Лучи Микрокозма, коју он сматра за „централно мисаоно дело Његошево“, до кога је био „духовни бескућник“, има код Његоша и познијих скептичких и деистичких мисли у Горском Вијенцу, који је књига његове пуне зрелости, главно и дефинитивно дело његово.

Затим, пре но што се врши приказ или критика Његошевих идеја, треба савршити један претходан по: сао, прост и прозаичан, али неопходно потребан: ваљало