Српски књижевни гласник

950 Српски Књижевни ГЛАСНИК. _ чак и многи наставници, који су за то и постављени. Сматра се да је доста спремити два три хора „за параду“ о Св. Сави и што је још лепше: без оркестра се тога дана не сме изићи пред публику. Као да је оркестар најнеопходнија музичка потреба оне деце и као да је он у стању да их у томе правцу развије. И то још — ђачки оркестар. У опште инструментална настава у гимназији има своју специјалну физиономију, која није ни најмање примамљива и коју треба уклонити. Не може се предавати виолина, рецимо, овако како се то данас ради. Јер сваки наставник певања не мора да је и виолиниста или је врло рђав виолиниста. А он осим тога мора да предаје и виолончело и контрабас, кадкад и флауту, јер то су потребни инструменти за ђачке оркестре. И онда настаје тортура и за ђака и учитеља, и све се сврши тиме што се и ономе дечаку који има смисла за виолину поквари десна рука и слух и смисао за ритам или се одшкрипи каква „Воденица у шуми“, која је са много муке спремљена за свечаности о Св. Сави. Или узети у гимназије стручњаке, уметнике на виолини, за хонорарне наставнике, па правилно децу развијати, или укинути инструменталну наставу у средњим школама. Овако како је до сада било не води ничему. ;

Код нас се уопште рад наставника певања оцењује према светосавском програму концерта. Превиђа се да наставник у томе случају не даје ништа од праве музичке основе и да је сав програм ад ћос спремљен и губи сву важност за правилан развој. Не тражи се од њега да децу поступно развије до способности да певају у хору (ја инструменталну музику не узимам у обзир). И данас прописани наставни план певања директно смета томе. Место да је сва пажња обраћена солфеђирању, најмање се о њему води рачуна. Место да деца солфеђирањем науче певати и стекну способности, ако не „са листа“ а оно ипак сигурније да читају поједине гласове, кад их наставник уведе у хор; она се муче — теорисањем. Као што се језик не учи само из граматике и син-