Српски књижевни гласник
18 Српски Књижевни Гласник
права кула у ваздуху. То је бацало у очајање грамзиву сељанку, која је већ претрпела свирепа искушења, тим пре што Валмажур, врло радо виђен по салонима прве зиме, није сада више могао ни крочити у Предграђе Сен-Жермен...
„Не мари!... Радићу... Послуживаћу по кућама...“
Одлучна арлеска капица крстарила је по великој новосазиданој кући, пела се уз степенице и силазила, разносећи са спрата на спрат своју историју са министром, распаљивала се, крештала, подскакивала, и одједном би додавала, тајанственим гласом:
— А после, ту је њена слика...
И зверајући на све стране, као оне продавачице фотографија по пролазима, од којих раскалашне старкеље траже трико, она је показивала слику:
— Лепа девојка, него шта!... А прочитали сте шта је доле написано...
Тај се призор одигравао у сумњивим породицама, код жена из ЗКапо'а или из Асуре, које је она високопарно звала „Г-ђа Малвина... Г ђа Хелојза“, дивећи се њиховим кадифеним хаљинама, њиховим кошуљама са скупоценим везом и чипкама, свему том алату њиховог заната, не бринући се много о томе какав је то занат. М слика овога милог. отменог створења ишла је из руке у руку и бивала предмет радозналости и подсмеха овога шљама; претресали су јој сваку прту лица, читали смејући се њено безазлено признање, све док Провансалка не би узела натраг своју драгоценост и стрпала је у своју тајанствену кесу, стежући јаросно врпцу као да некога дави:
— Мислим да су са овим у нашим рукама.
Чекај само! Она је хитала код судског пријавника због парнице са ЗКканпо'ом, код судског пријавника због Кадајака, код судског пријавника због Руместана. И као да све то није могло да задовољи њену борбену ћуд, она је још имала распре са кућним надзорницима: вечито питање о добошу, које је овога пута било решено Валмажуровим изгнањем у један од оних винарских подрума где се наизменце разлежу ловачке трубе и лекције из боксовања ногама и рукама. У овоме подруму, при светлости једне гасне лампе
која је плаћана на сат, гледајући плитке платнене ципеле, ру-
У