Српски књижевни гласник

Нума РУМЕСТАН. 19 кавице од јеленске коже, месингане трубе повешане по зидо: вима, проводио је добошар од сада своје часове вежбања, блед и сам као сужањ, распростирући по плочанику свиралине вариације, сличне пискавим и тужним крицима хлебарског погца.

Једнога дана, Одиберту позваше код члана њиховог кварта. Она отрча брже-боље, уверена да се ствар тиче ро: ђака Пифурка, уђе смешећи се, уздигнуте капице, и изиђе после четврт часа сва поражена оним сељачким страхом од жандарма, од власти, која је сада без околишења била принудила да врати слику и да потпише признаницу на десет хиљада динара којом одустаје од свакг парнице. Али ипак, она је упорно одбијала да напусти Париз, верујући јогунасто у дар свога брата, имајући непрестано пред очима сјајан призор дуге поворке кола пред осветљеним министарством, једне зимске вечери.

Вративши се, она саопшти оцу и брату, хоји су били

"преплашени више од ње, да више не говоре никако о тој

ствари; али ниједном речи не спомену примљени новац. Гијош, који је слутио нешто о том новцу, употреби сва средства да не остане празних шака, и како је био једва успео да добије неку незнатну накнаду, он остаде страшно киван на све Валмажуре. . — Но, рече он једног јутра Одиберти, која је у трему четкала најлепше свирачеве хаљине, док је овај још био у постељи. — Но! сад вам је срце на месту... Напослетку, умро је

— Ко тог

— Па ваш рођак Пифурка... Пише у новинама.

Она врисну, утрча унутра, вичући, скоро плачући:

— Оче!... Брате!.. Брже... наслеђе!

Кад се сви, узбуђено, не дишући, окупише око пакленог Гијоша, он разви Званични Лист, и прочита им одмереним гласом ово: |

Решењем својим од 1 октобра 1876. Првостепени Суд Мосшаганемски, на захшев Управе јавних добара. одлучио је да се обзнане следеће заоставштине: ...Попелино (Луј), надничар... Пије то... Пифурка (Довитеј)...

— То је он... рече Одиберта.

Старом се учини да је ред да убрише очи:

— Врага!... Јадни Доситеј...