Српски књижевни гласник

СЕТНА ПЕСМА. 2» Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више.

О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам, док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада,

Као у шкољци хуку морских вала,

У нашој души где ће од сад расти Низ црних беда и старачких зала, Тајанствен шумор некадгње страсти...

М. М. РАКИЋ.

КИРИЏИЈЕ

Планина стреми. Са врха ждријела Мирише смола чамова и смреке. Гори, високо, у рачвама јела,

Изгара мјесец. Ни гласа ни јеке. Пусто. Тек доли, гдје Дрина крввуда, у Под храстом сједе кириџије неке.

У Сарајево пут их води туда. Пред њима ватра пуцкара и зари И црвен трепти по лицу им свуда.

У крупну котлу качамак се вари. Около коњи. замршених грива, Пасу, и леже пуни дењци стари

Газдинске робе. У дну стрмих њива, Висећи попут разгрнуте мреже, По плотовима танка магла снива.