Српски књижевни гласник

26

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

И главње букте. Златне искре свјеже Прште и у ноћ кб звијезде тону, И дружба сједи. Неко скретањ реже,

А неко, сморен, главом на пањ клону, И слатко хрче, док причу крамара Слушају други —: „Видите ли ону

Зидину тамо, гдје се сплела жара И стари дријен> То је негда био Хан каквог није било до Мостара.

Ондје се ноћу свраћо ко је хтио На преноћиште. За конак и храну Цванцика здрава бјеше трошак цио.

И ја сам често ноћивоб у хану. Једном са оцем, нејак, тек сам могб Усјећи остан и оплести брану,

На конак свратим. Ту чељаде многб Нађемо. Сједе спрам огња и зборе, И свак се вајка на вријеме строгб.

А бјеше зима, да не памтим горе! Сметове баца а мумла и бије И камен пуца од ледене коре.

Ми тако сјели, док више од свије' Спусти се уз нас Гргур, газда хана, Стар, прешб бјеше осамдесет двије.

„Е, и ја ћу вам — рече — из земана Причати давног“. И узе на крило Унуче, једро кб дренова грана,

И поче —: „То је једне зиме било. Мећава пала бијесна и љута И све се дрвље под снијегом свило,

Па пуца. Ноћ је. Ниђе нема пута, Све је под сметом, а курјаци вију У чопорима из свакога кута.