Српски књижевни гласник

КГИ РЈИ ЏИ Ј Бо 3 27

Овдје, уз огањ сједе па се грију Путници неки. Моја сина оба Точе им пиће и сви редом пију.

Чибуци диме. Загријана соба. Но студен исто, као жар по сачу, По кости пече. Кад, у неко доба,

На вратима се ханским халка зачу. Ја скочих, врата отворим. Кад, нути, Погледа што је кб сијев у мачу.

Преда ме јунак! Нигда нећу чути Онаква гласа дубока кб јама! Не могох с мјеста! Као да се спути!

Од страха сав се следих попут кама! Он врана коња, крупна као бријег, За халку свеза, па уљезе нама.

Прислони пушку, дугу као стијег, И назва Бога па је онда сјео, А сребром својим огрнб га снијег.

Црн му се перчин по рамену сплео; Очи му крупне стријељају, прже, Као да из њих сипа огањ врео.

И докле с поља љути вранац хрже, „Ханџија — рече — вечеру ми справи, Гладан сам. Брзо!“ Ја што могох брже

Ћутећи одем, у стрепњи и страви, И пред јунака таман оке двије Овнујске плећке на синију стави“.

Он поче јести. Прекрсти се прије. Но кб да једе мрки вук из горе, Каквога нико нигда виђд није!

Синови моји стали па га дворе, А и ја с њима. Тресу нам се ребра, Кб да нас редом мутне стухе море!...