Српски књижевни гласник

28

Српски Књижевни Гласник.

Гледамо тако токе му од сребра И дивско лице и бркове црне; Па када сваку кост зубима пребра,

Викну —: „Дај вина!“, а с чела му грне Облак. Ја бакрач од три оке цио Преда њ донесох. У мени све трне...

Он наже. Полу испи. Други дио Однесе вранцу. Вран хрзати стаде, Загребе ногом, па је до дна пио.

"И чудни путник пружи ми и даде

Пун цекин златан и рече Нам свијем: „Збогом !“ И глас му дубок у ноћ паде.

„Не иди ноћас по горама тијем, Вукови круже“ — рекосмо. Он муча, И спремаше се на пут, мрк и нијем.

Ја посвијетлих једном цјепком луча, И видјех како у храстову грану Све густа пара. кб из врела кључа,

Из чела бије незнаноме бану, Док све блиста на оружју срма Ко мјесечина. И јунак се врану

На седло баци, и кб вјетар с грма Одјури у ноћ прб мраза и смета, А ми сви у глас: Бог нек' му је крма!

Рекб би нигда неће бити љета! Засипа снијег све путе и међе И свуда вије злих курјака чета !

Не пређг дуго, чу се метак неђе, Па други, трећи, као хабер зао, Јекну и преста. Ми набрасмо веђе —

'Наког јунака бијаше нам жао, Мишљасмо да је негдје, недалеко, У борби с љутим звјеровима пао.