Српски књижевни гласник

Ки НИ 29

Сјутра, кад свану, ја дружини реко': Хајдемо, људи, да видимо гди је Стрв од јунака! — А вријеме меко,

Утишало се. Ранб сунце грије. Па се све цакле врхови и горе Као да ветра са снежника бије.

Одемо тако, трагом испод горе. Кад по снијегу, близу једне стругб, Све, у локвама смрзле крви скоре,

Вукови силни опружили дуге Репове! Многи скресани, ко грана, У парчадима леже, докле друге

Просврдла зрном свијетла шишана ! Гледамо чудо! Скупи се по села И свак завика: „Е, халал му храна!“

Прошла су љута... Многа зима мела.. А и сад, када гледам у ноћ тавну, Ја видим боре јуначкога чела,

Оружје, врана и опрему славну... И, ето, то је Мутап Лазар био, И ту ноћ Босну преходио равну...““

И крамар сврши. Све ћути и цио Караван гледа пут зидина стари', Мисли и сања... Ноћ трепери ти'о.

Под мјесечином шушти јечам јари; Припети коњи пасу; ватра грије, И доклен црвен тврда лица зари,

У котлу кркља качамак и врије.

АЛЕКСА ШАНТИЋ.