Српски књижевни гласник

934 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

би устукнуо пред овом гомилом бесмислености да су му се оне од једанпут показале, а не једна за другом. Биће врло охол, јер ће моћи рећи: „На све смо дали одговор!“ То су адвокати који се с малим задовољавају и којима је доста кад. нису били принуђени да ућуте; њихов занат није да траже истину, него да убеде како имају истину.

Правоме научнику није до тога да злоупотреби наивност судије; њему је потребно да има довољно слободан дух, да би постао сам себи судија, те да би тачно оценио вештачки скелет, чији би делови могли да га заведу док остају одвојени.

Но немојте ме разумети да хоћу да ускратим науку побожним људима, и понаособ католицима. Не дао Бог! Не бих био толико глуп да лишавам човечанство услуга једнога Пастера. Има људи који заборављају своју веру улазећи у лабораторију; чим навуку своје пословно одело, они умеју погледати истини у лице, и имају толико критичког духа као ретко ко. А то је све што се од њих може захтевати.

Ја их познајем много, а Пастер је само најславнији међу њима. Али, сетите се добро тога, Пастер је био ђак Нормалне Школе. Ту су га били руководили изврсни мислиоци, који су га научили како да поштује истину ; стално је био у додиру с друговима који су имали друкчије идеје него он, и њихове смеле препирке стварале су му снажну и слободну душу. Замислите, на супрот томе, да је био васпитан у каквоме заводу друкчијег духа, где би наставници сматрали његове. одличне способности као опасност, где би гледао око себе. школске другове покорне ауторитету и начињене по истом калупу, где би га од детињства учили да своме разуму не верује, као год каквом непријатељу, да преза од радознало“ сти које би га могле изложити греху сумње; тада његова вера не би ни уколико била живља, али он не би био Пастер.

Догме откровене религије нису једине којих се треба бојати. Отисак што га је католицизам оставио на западну душу, био је тако дубок да је доста чак и ослобођених духова осетило носталгију за робовањем, и потрудили су се да васпоставе цркве; тако извесне позитивистичке школе нису друго до католицизам без Бога. Сам Огист Конт је маштао да дисциплинује душе, и извесни његови ученици би, претерујући мисао учитељеву, постали убрзо непријатељи науке да_

су само били најјачи. Свака спољашња дисциплина спутава _—