Српски књижевни гласник

МЕ РА УУ,

МУ 7“ Пт ~ „ МУ. |

Позоришни ПРЕГЛЕД, 943

о анализирају, своде или рашчлањују поједини драмски про.

•блеми. То је, напротив, физички покрет, покрет који драми даје леп физички и материјални израз. Тај покрет ништа не решава; али, он лепо занима публику, што позоришно много значи. Много значи; јер, без тога, једно макако књижевно и драмски добро дело, нема позоришне вредности, нема вредности код публике. Најбоља драмска дела, међутим, махом су и позоришна дела, и публика их воли због тог њиховог елемента.

Наш сценски и глумачки материјал, као што сам казао, није нимало био добар да да глумачки и сценски израз овој драми чији успех, са три четврти, зависи од приказа. Да би драма успела, требало јој је дати много живости и покрета и бојама, и линијама, и распоредом сценичних маса, и кортинама, и софитама, и светлошћу; нарочито, требало јој је дати глумачке живости и глумачког покрета: лепим кретањем, складним ставовима, окретном гестикулацијом, изразима лица, веш“ тим коришћењем материјала на сцени од стране глумаца и и глумица. Кад би се ишло даље, и тражило оно што се тражи у Европи, — кад би се тражило да се свему томе да и тон, и ритам, да се све то креће као целина, и кад би се све то и постигло, онда би се тек могла да види права сценска и глумачка вредност ове драме. Али, свега тога није било на нашој позорници. Сем Г. Балузека, који је врло добар позоришни сликар и који је, и ако је наша сцена мала за један план какав изискује Госпођа са Сунцокрешом, успео да колико толико сценски спасе драму; — сем Г. Балузека, дакле, остали апсолутно нису успели да јој даду глумачки израз и онај део сценског у коме учествује глумачки израз. Да ово не би изгледало сувише строго, морам да нагласим да Г0спођа са Сунцокрешом, глумачки, никако није лако дело. Наши су приказивачи навикли на драме у којима приказивач развија само она глумачка срества која су потребна за тако, звану „унутрашњу појаву“. Том приликом, они имају да дају психолошке и друге „унутрашње“ глумачке анализе, и ту су се навикли и, више мнемотехнички него свесно, довољно прикџадно приказивали једну драму. Са Госпођом са Сунцокрешом, имали су обрнут случај. Ту су, углавном, била потребна глумачка срества за тако звану „спољашњу појаву“. Ту врсту