Српски књижевни гласник

948 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нашег херојског доба су упрошћени и увеличани барбарском првобитношћу.

Његови јунаци Косовског Храма су трагично појачани симболи свих жеља и напора прошлих покољења. Марко, Срђа, Милош и други значе: снага, срџба, узвишено херојство, као други што значе бол, туга или успомена. Они носе чисту непосредну импресију, да би говорили одмах и силно. Они значе подигнуту песницу, · буктињу мржње, или високо уздигнути мач. Они су довољно прости и јаки да живе под слободним небом, створени да сачињавају један споменик, у коме ће се допуњавати и заједно кретати као у ритму какве велике херојске симфоније.

Мештровић је осим стилизованих фигура замислио друге које носе општу мисао споменика. То је, на овогодишњој изложби, „Сећање“, оно погнуто женско тело које изгледа да ће дрхтати у сред толико распаљених страсти, да ће савити главу испред буре толиких жеља, мржње и очајања. Она гледа у себе, оборила је главу на груди, на којима се светлост долазећи са свих страна, тонући с пољца у пољце, треперећи преко тог толико сенком обојеног тела, најзад губи у тами на грудима. „Сећање“ је потпуно жена, носи у наглашеном феминизму доњих делова целу неспретност и слабост женског тела, које уздиже погнуту танку, главу. |

А као свештеница светилишта, затворивши очи испред толико величине, загонетна и крута као какав дрвени фетиш, — фигура старе жене „Моја Мајка“. МИ њено је место у храму, управо пред храмом, да тамо проповеда сзето ћутање. Тако нам се чини да је Мештровић вајао своју мајку: и њу је појмио као мајку уопште, као симбол свег материнства целог племена. Он увек ради за све, осећа се увек позван да говори за све. Једна једина она глава далматинског горштака је портрет, али портрет човека који носи толико трага живота расе. То је „Мој Отац“, она од сунца осушена мршава глава, чији дебели, горштачки бркови дрхте од осмеха извесне ироније и безнадежности. Ја сам први пут видео ту главу у друштву са једним приповедачем тих крајева. Он је одмах њу познао и угледао у њој „сву невољу, глад и подсмех вечитог страдања, све оно претопло сунце наше голети“. Она представља оне који уморни од непрестане борбе

гледају у даљину крша, оставивши дома жене да деци причају бајке.

у ј А

– та Зла

а,

~ те МАСА зоо 4.

А ио

МА

аи ле“, 6 "и