Српски књижевни гласник

16 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ченог човека, нагна је на дрскост, ули јој неодољиву потребу“ да пркоси, да чика.

Она звонким гласом викну:

— Хајдемо, Лимузене. Кад ме већ терају, онда ћук вама отићи.

Али се Лимузен и не помаче. Парана поново обузе беснило и он стаде викати:

— Та одлазите једном... бестидни створови!.. или ћу... или ћу!...

Он дочепа столицу и стаде је изнад главе витлати.

Андријета претрча преко салона, ухвати љубазника за руку, одвоји га од зида, уз који је као прикован стојао и по. вуче га вратима непрестано понављајући:

— Та ходите, пријатељу, ходите !... Видите добро да је овај совек полудео... Ходите... ходите !...

При изласку она се окрете мужу, тражећи шта би још могла урадити, шта би могла измислити, да би га, остављајући његову кућу, што јаче за срце ујела. Као муња сену јој кроз главу мисао, отровна, убитачна мисао, у којој кипи сва злоћа женска.

Она одлучно рече: — хоћу да понесем своје дете.

Паран упрепашћен муцаше: „Твоје... твоје... дете... Ти се усуђујеш... ти се усуђујеш искати твоје дете... после... после... Ох/!... ох!... ох! то је превршило сваку меру! И ти се усуђујеш2.. Та вуци се, лопужо једна !... Вуци се!

Она се врати к њему и готово смешећи се и већ уживајући у својој освети, унесе му се у лице:

— Ја хоћу своје дете... и ти немаш права да га задр-· жиш, јер није твоје... чујеш ли... чујеш ли... Није твоје... оно је Лимузеново.

Паран ван себе дрекну: Лажеш.. лажеш... бестиднице!

Она продужи: — Будало једна! Цео свет то зна, само ти не знаш. Кажемтти, ово је његов отац. Доста је да га само: човек последа, па да се увери.

Паран, посрћући, узмицаше пред њом. Онда се нагло“ окрену, зграби свећу и одјури у суседну собу, и готово у истом тренутку врати се носећи у наручју Жоржа увијена у ноћни покривач. Дете поплашено изненадним буђењем плакаше. Паран га баци у наручје своје жене, и ни речи не го-