Српски књижевни гласник

954 Српски Књижевни Гласник.

зује у памћење сукоб који је између мирне Фрањке Томине и обесне Манде Тадине; нити ће се књига затворити са сажаљењем за оне који су без среће. А требало је из свег тог живота истаћи једно. Уметничко дело, по једној згодној формули, чини да у безброј шумова чујемо један, најкарактеристичнији тон. Тај тон је циљ свем одстрањивању других састојака и свем истицању елемената који га појачавају. Вајлд је умео у својој „Саломи“ натерати нас да заборавимо на Тетрарха, Крститеља и Иродијаду, па да памтимо само Салому. Г-ђа Милчиновић је требала да да крупно иу појединостима оцртану и јасно осветљену фигуру свог „слугана“, или да то учини споредним истичући сукоб жене која тражи мирну. срећу са женом која дрхти разблудношћу и има пркос.

Ако то једно, то издвајање најкрупнијег зрна злата из непречишћене руде, није увек битни услов за уметничку ка. квоћу дела, оно је свакако то било у делу Г-ђе Милчиновић. _ Јер, убиством у почетном чину драме, његовим претресањем у средњем и открићем у последњем чину, као и новим убиством кад се открије прво, драма има боју криминалних прича. _ Слуга Миле убио је газду да би учинио крај „слуганству“ и _ могао мирно живети са газдарицом Фрањком, својом љубазницом. За убиство зна Манде, ранија милосница, и Миле не може, због тога, а и „јер је од меса и крви“, да буде само Фрањкин. Да га одвоји од Фрањке, за коју ће га дете које ће се родити још чвршће везати, Манде оптужује своју не: вину супарницу за убиство. Несрећни слуга, да спасе Фрањку, баца Манду у пећ где је пекао креч за продају. Ту боју је могла избрисати концепција драме каква је мало пре на. _ значена: подржавање психолошке тезе о слуги који се издиже над собом или снажно подвлачење сусрета двеју жена. _ Мало је могло разблажити тај злочиначки ваздух уоквира- _ вање догађаја у друге верно снимљене појединости из сла вонског села. - 24

Тај оквир је врло леп, ма да је израђен такође сирово, _ реалистичким дубоножем, као и сам догађај. М те друге по-_ јединости и поједине сцене узете за себе говоре о несумњивом таленту писца, чији случај је, само, случај писаца који не_ савлађују склоп свег запаженог и онога што су осетили. Многа страна књиге показује то. Други чин је пун места ретких ! српско хрватској књижевности. Он се догађа у соби из кој