Српски књижевни гласник

_ жене. Манде, дивљачна, пуста, улази, и неколико широких по: теза приказују сукоб; ранија љубазница тражи снажног, здравог младића за себе. Она има за борбу јако оружје о ком Фрањка не слути:

Манде: Слушај, Фрањко !... Остави га. Фрањка : Зар: Манде: Остави га.

Манде: Али ти ћеш га морати оставити; Фрањка : Тко ће ме натерати ;

Матде: Ја!

Фрањка : Тко2!... Шта ти то говориш :

Манде: знам шта говорим... и шта сам видела.

____Али она не изда своју тајну. Хоће да је друкче употреби. ___После дођу пријатељи покојника. Они су поседали, ослонили

_ стану у разговору“. Један међу њима, Сава Тешич, прича _ своју мистериозну причу:

„Нема томе још седмица. Било управо око поноћи. Мјесец сија —

кано бијели дан. По мекотама цврчци пјевају, а доље негђе у Ра-

дојчића авлији лаје псето. Лаје, Боже мили, мислиш, раздрт ће се...

Кад ли одједном чујем, како преко Ријеке нешта иде. Све по блату _ чини: чвац, чвап !... чвап... чвап... хи-Хо !... хи-Хо !...

__ Остали прекидају, питају, а он наставља :

Кад ли одједном — ма ето управо канда никоше из земље — створише се на цести преда мном кола. Кречарска кола све шкрипљу и иду — а без коња.

иду, и да ли их је одиста видео, а он уверава: Ма, видео, да. Ето тако кас што сад видим тебе.

_Људи држе луле у рукама — заборавили су да из њих повуку димове. Слика је импресивна и подсећа на радове старе фламанске школе. — Па онда Милова трзања на неку реч или неки поглед који му се учине као сумњичења. — Просте г јаке су речи које Миле упућује Фрањки о себи: „Ево, види ове

~ . за