Српски књижевни гласник

956 : Српски Књижевни ГлаАСНиИК.

руке. Јаке су и пуне жуљева. А све сам ове жуљеве набио

преврћући туђе, вукући туђе. Не знаш ти како је мени било гледати младост моју, гђе ми пролази у слуганству...“

Да ово не треба да буде само кратка оцена, било би још много места која показују продирљиво схватање народне

душе, смисао за најтањим детаљем, способност да се да жив |

утисак стварности. Ипак, само још један навод, навод можда

најбољег места у целој драми. Оно правда и наслов драме. који би, према свему, тачније гласио: „Без спаса“. Можда. је место лепо и зато што је то нежност између многог грубог,

бруталног. Трећи призор трећег чина, и то прва половина,

одмах иза разговора Мила са одвратном баба-Лизом која је неки сеоски женски лекар и чува жене да не губе лепоту. _ „Миле је сио на трупац уз пећ (за креч, на подножју једног брежуљка) и зазурио се у пламен. Мјесечина се по-_

лако разлијева крајином. Негдје далеко у гори замни пјесма. Тужна је и као да се с њом откида пола дјевојачког срца. И Миле постаје све тужнији. Главу је подбочио рукама и за-

везао се у мисли“. Фрањка му је донела вечеру и после не- _

колико невештих питања она упућује тих, благ прекор: „Промијенио си се, Миле, промијенио, како се нигда не бих на-

дала... Охладнио си...“ И она, мирне, безбрижне савести, прича _

како пати кад јој људи куцну с вечери у прозор и кажу да је њен Миле с Мандом, сад код кречане, сад у гори, сад „у

Тадином шљивику“. А Миле, све више збуњен односом из: | | међу њега, Фрањке и Манде, немоћан да се отргне Манди и __ да утеши „голубију“ Фрањку, прибира се, и, ради њеног умирења, вара је: „Сиротице моја. А ја мислим, Фрањка лијепо _

__ спава, па шта ћу је будити...“

Овако књижевно написаним местима, импресивним сли- _ ·кама, сценама у којима је пуно живота, и, на жалост, оним _

криминалним делом, драма ће имати знатног успеха на позор-

ници. Народно Позориште ·„унело је'у репертоар за 1912-1913

годину. А. А.

Нерв Пи за Авне. а. + 2

ПАН аду Уу не НЕ УРА БРИ, КА