Српски књижевни гласник

Ме НЕ

Мати и КЋИ. 11

дрхтала непомирљива радозналост, и питање јој је звучало као преклињање. ___ Зар ти никада, баш никада ниси волела никог

Мати се пренерази и хтеде нагло устати, али ју је Катица држала чврсто. Најзад окрене главу и с благим немоћним пребацивањем одговори:

— То није лепр-=д "Тебе да од своје матере тако што питаш. То се не пита, и о том се не говори.

— Видиш, мама, опрости, немој се срдити, ја не знам хоћеш ли ти мене разумети, али, веруј, ја те не могу тако јако волети, ако ти ниси никад никог волела. Реци, молим те!

Мати положи хладни длан на своје, усијано чело и уз дахну дубоко, загледавши се озбиљно у кћерине очи.

—- Јесам. Золела сам једног човека.

Катица се узрујано припи уз мајку и настави а чујно:

— Као жена" Госпођа Лујза затвори очи. "а. ~

— Јеси ли га јако волела» Је ли био леп" — Као што једна несрећна жена може волети. Лудо!

- Био је диван. Имао је. суморне, мирне, модре очи, и глас као

харфа. Борили смо се дуго с љубављу и једно с другим. Пет

година, пет ужасних и најдивнијих година !

— И..

о Ма ја: | Мати се спусти до кћери и притисну јој тесно своје лице уз образ. .

— Да.

Катица једва чујно цикну од среће која боли, и страсно загрли матер. У том се притајено, детињасто и несташно отворише

"врата, кроз која стари „поджупан пружи своју седу главу,

с дигнутим наочарима на збрчканом челу.

— А где је Каћаг А, ту сте обе! Хајде, хајде шурујте само! Хе, хе, хе, ви женске — и повуче се натраг.

Катици се учини очев глас као стран, и уместо да по-

лети одмах к њему, још чвршће стисну мајку. А кад се врата

љА“

затворише, оне, две несрећне жене, грлећи се немо и грчевито, бризнуше у плач. Вељко ПЕТРОВИЋ