Српски књижевни гласник

ОДРА УНОИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХХЕ. БРОЈ 1. — 1 ЈАНУАР 1914.

1 ВБ:

У шуми негде плану пушка. Одмах затим, као сенке пуцња, са двеју противних страна, из мрачних трњининих и купининих густижа, јавише се кратки одјеци. Отац Софроније, игуман Шишатовачки, трже на лево главу и удари палицом од морске трске и с дршком од слонове кости кочијаша по леђима.

— Стани! — Па одмах с пригушеним узбуђењем, тихо дода: — То је Пипа.

Кочијаш, ни не окренувши се, после кратке почивке важно потврди:

— Код три раста, пречасни. Куглом. Биће јелен. Пст, пречасни, молим, кан да кевће из Сувог Потока керуша. Онда неће бити он.

Занемеше и игуман и кочијаш. Загледаше се у све тавнији, влажни полумрак безбројних стабала, заслухтише и затрепташе очима. Из даљине, која је бивала све даља и све дубља и недокучнија, допирало је испрекидано, оштро и јетко штектање, као кад псето цепти од узрујаности, јер се дивљач измиче, а господар никако не разуме његово нервозно објав_љивање трага. Још се чуло као очајно и болно циктање, па умукну и тај једини јасан звук у великој тишини, као једино штрецаво кандиоце у големој мрачној одаји.