Српски књижевни гласник

сје. % б

2 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Сад га тера преко брега, — прошапта кочијаш. К'о да је Дијанин лавеж.

Од једном, сред тишине и сред пажње управљене кроз густу шуму, с оне стране брда, зачу се пуцкарање гранчица гужвање лишћа и запињање за сукно јагодиних вињага. Игуман и кочијаш обртоше се на десно и укочише се од изнена ђе , непосредној близини, између стабала и кроз жбуње, провлачио се човек. М ако је хитао ипак се пажљиво сагибао бранећи очи од грања. Кад је дошао на десет метара испред кочија, он подиже своје једно дубоко усечено црно око, застаде за тренут па се опет погну, и дигнувши руком малени обод свог сељачког црног шешира, хтеде да пређе шумски пут и да не. стане међу дрвима.

Но игуман се прену.

— Јеси ли ти, Пипо2

Човек се окрете само мало у страну, и не диже главу

— Ја сам. — И хтеде поћи даље.

Игуман раздражено настави:

— Јеси ли ти то пуко мало часр Аг

Пипи се поругљиво изви десни угао усана.

— Ја моју пушку боље "раним. Да сам ја био, не би се она вашка крзала и моркла преко чота. Нисам ја шумар богатог манастира да трошим барут у тартањ. То је ваш Прока. Ено га. вија јелена у Марковом Гају. ;

— Како то да ти не идеш за јеленом 2 Где ти је пушка, а2 — изазивао је севајући очима игуман.

Пипа мрдну раменом, и с пола ока прелети по кочијама. — Не бавим се ја више тиме.

— Гле, гле! Да ти нису у Митровици избили „раубшицерај“ из главег

Пипа ћути и хтео би да пође.

— Куд се журиш»>

— Идем кући да на'раним крмке.

— Кад су те пустили

— Јуче је било недељу дана.

— Колико си ти оно седео у Митровици>

— Шест и по месеци.

Игуман грчевито стиште палицу.

— Мало, Пипо, мало за један људски живот. Ал ако