Српски књижевни гласник

Ји:ола - а

си се извукао из прстију човечјег суда, богами, из божјега нећеш. Куд ће ти душа, Пипор> Убкити оца петоро деце!

Пипа не дижући главе дубоким гласом одбијаше од себе.

— Нисам ја, господине. Бог зна ко га је убио! Нама стирски шумар увек има пуно непријатеља.

Игуману јурну крв у образе. Он устаде са федера шкрипући зубима замлата штапом према Пипи.

— Зликовче, убицо, шта се правиш светац, кад си само ти могао убати. Убио сими највернијег човека, јер није дао да ми истребиш сву дивљач, јер није хтео да се уортачи с тобом као снај лопов Миладин. Ал доћи ће и теби црни петак! Погледај ми у очи ако смеш, ниткове!

Пипи суну црни пламен из оног једног ока, погледа један тренут у игумана, нешто прогунђа и уђе у шуму.

Игуман паде на седиште. Дрхтао је сав од јарости. А кочијаш, окренувши се у профилу, промрмља кроза зубе.

— Немојте, господине! Опасни су то људи. Немојте тако!

— Ах, шта! Терај!

Игуман се задихао и гушио од срџбе, а кочијаш као да је знао да ће се његов господар освртати за Пипом, па га онако ни не окренувши се опомињао.

— Пустите га у ђавола, и погните се у колима док не замакне. Бог зна, може да окине.

— Чиме ћег

— Е, пушком, његовом пушком. Увек он њу има при руци кад му затреба. Ђаво би га знао куд је скрива. Можда их има пар таквих, па их држи по шупљим пањевима. Покојни Јова је набасао јаданпут на такву једну, у дупљи једног "раста. Тражио куне, па ишчачкао пушку. Сећате се» Кратка к'о рука, да се може под капутићем носити. Кундак отестерен, прснут, сав увезан дротом, а цев једва од једног педља. К'о леворвер. Ал' на шта он њу дигне, то легне. Ја, знате, боже м' прости, све мислим да он није чист. Мора он да се с Нечистом спрегао.

Игуман га нестрпљиво прекиде, као кад се не слуша шта други говори, због сопствених тешких мисли.

— Иде ли он сад кућиг

— Ваљда. Нисте били никад код њега> Па да, наравно опростите што питам, где би ви код једног „раубшицара“: Само тако мислим, због што је то здраво занимљиво. Ја се

|