Српски књижевни гласник

а. а. 1

— Хајде пуцај овамо, шицару славни, пуцај слободно ако смеш! |

Проку је већ обезнанила његова љута крв. Он је све смелије изазивао, само да би измамио Пипу. Искакао је иза заклона, само да онај опали, јер је знао, да Пипа нема више од два фишека. Напослетку, пошто се онај није ни макнуо с места, као да му се образ прилепио уз кундак, Прока је већ намеравао, да опали пушку и да му притрчи, па шта буде. Псовао га је најпогрднијим речима и обзирао се с које стране да му подиђе, кад се псето опет поче приближавати, Његов лавеж је звонио тријумфално. Није Прока добро ни разабрао шта му то пас хоће да јави, а тек запршта оно јединствено крхање, кад десетогодишњак јелен засегнуте главе јури кроз шуму, и крши својим јаким роговима све око себе.

То је трајало само пар секунада, па од једном. на тридесет метара испред шумара а с десна иза Пипе, искочи рогат јелен, и хтеде да прејури јаругу.

У исти час се Пипа окрете, истури напред — и пушка плану. Но одмах за њом прасну и шумарова. Јелен погођен у скоку рикну, и скотрља се, а Пипа скочи на: прсте и с дигнутом пушком изнад главе, обрну се једном око себе, па паде на лице.

Вељко ПЕТРОВИЋ.

ЈЕДНОМ С ЈЕСЕНИ...

. Једном с јесени нађох се у врло непријатном и незгодном лоложају: тек што стигох у место где не имадох ни једног познаника, те бејах без стана и без једне паре у џепу.

Продах првих дана све од одела без чега се могло остати и отидох из вароши у околно место које се звало „Ушпе“. Ту се налазило пристаниште за лађе и за време пловидбе врио је чили, радни живот. Сада беше све пусто и тихо, јер наступају последњи октобарски дани.

Газећи по мокром песку, разгледах га пажљиво са жељом да пронађем у њему остатке макар какве хранљиве материје. Лутах усамљено поред празних зграда и трговачких сандука, и мишљах о томе како је лепо бити сит...