Српски књижевни гласник

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Код данашњег стања културе лакше је утолити духовну глад од глади физичке. Лутате ли по улицама — окружени сте зградама лепе спољашности и, — могло би се без грешке рећи — са лепим намештајем изнутра. То буди у вама при. јатне мисли о архитектури, о хигијени и о многом другом мудром и узвишеном. Срећете ли људе згодно и топло одевене — они су учтиви, увек се склањају с пута, јер деликатно не желе да примете жалостан факт вашег егзистирања. Бога ми, душа гладног човека увек се храни боље и здравије од душе ситога — ето основа на коме се може поставити духовит закључак у корист ситих!.,.

Наступало је вече, падала је киша и нагло дувао северац. Свирао је по празним сандуцима и киосцима, ударао у даскама покривене прозоре од гостионице, а речни таласи пенушали су се, гласно запљескивали о пешчану обалу, уздизали високо своје беле гребенове и јурили се, нагло прескачући један другог. Чинило се да је река осећала близину зиме и у страху бежања у даљину од окова леда у које ју је могао те исте ноћи оковати хладни северац. Небо је било тешко и мрачно, и ситне, скоро невидљиве капљице неуморно су си: пиле са висине. А жалосну елегију природе око мене појачавале су две сломљене унакажене врбе и преврнути чун крај њиховог стабла.

Преврнути чун са изломљеним дном, опљачкано хладним ветром дрвеће, жалосно, старо дрвеће... Све је у наоколо разрушено и мртво, а небо лије своје" бесконачне сузе... Празно је и мрачно свуда, чинило се да изумире све, да ђу ускоро остати жив само ја, а да хладна смрт и мене најзад чека.

А било ми је тада осамнаест година — најбоље доба !

Ходао сам, ходао по хладном и влажном песку, зубима изволио трионе у част глада и ладноће, и тражећи узалуд штогод за јело, зашао сам за један сандук. Одједном спазих за

њим савијену на земљи фигуру у женском оделу, мокром од кише које се сасвим припило за погнута рамена. Зауставивши се поред ње, разгледах пажљиво шта ради. Видех да рукама копа песак да би прокопала рупу под сандук. Шта ће ти тор упитах ја, чучнувши поред ње.

Она узвикну тихо и скочи брзо на ноге. Сада, кад је стала преда ме и гледала ме широко отвореним, сивим очима,