Српски књижевни гласник

10 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Браво!

Мала похвала од стране једне жене драгоценија ми је од читавог дитирамба човека, ма да је красноречив као сви стари и нови оратори скупа. Али тада сам био располо жен мање љубазно но сада, и не обраћајући пажњу на ком плименат моје другарице, упитах кратко, са страхом.

— Има ли штаг

Она је пребрајала монотони све своје проналаске.

— Корпа са флашама... Празни џакови... Кишобран... | Гвоздена ведрица.

Све то није било за јело. Осетих да се и'моје наде гасе... Али одједном она узвикну живо:

— Ака! ево га...

— Ког

— Хлеб... Лепиња... Само влажна... Држ!

До ногу ми се докотрља лепиња, а за њом и моја храбра другарица. Ја сам већ одломио парче, метнуој га у уста и почео да жваћем.

— Де, дај и мени !... Али одавде би требало отићи. Куд би смо могли 2... — Она погледа радознало у мрак на све четири стране... Беше тамно, и хучно и мокро.

— Ено преврнутог чуна... хајдемо тамор

— Хајдемо! — Пођосмо, кидајући уз пут наш пљен и пунећи њиме уста... Киша је падала све јаче, река је хуктала, а у даљини се разлегало дуго, иронично звиждање — као да се неко моћан није бојао никога и хтео да извижди све управе земаљске и ово ружно јесење вече и нас двоје његових ју нака.. Срце се болно стезало од овог звиждања; али ја сам ипак жудно јео, а и девојка која је корачала с моје леве стране није ми у томе уступила.

„

— Како се зовешр — упитах, не знајући ни сам зашто. — Наташа — кратко одговори она, пљескајући гласно уснама. Погледах је, и срце ме заболе... погледах и у таму преда се — и учини ми се да се иронична њушка моје суд“

бине хладно и загонетно смеши...

„По даскама чуна киша је ударала неуморно, њен меки шум изазивао је тужне мисли, а ветар је фијукао, продирући у сломљено дно кроз рупицу у коме је лупкала мала иверка, лупкала и клапарала немирно, жалосно. Речни таљаси пљес-