Српски књижевни гласник

ЈЕДНОМ С ЈЕСЕНИ.. 1]

каху о обалу, а'звук им беше монотон, без наде, као да су причали о нечем несавладљиво досадном и тешком, нечем што им је додијало до одвратности, од чега би хтели да беже и о чему им је ипак неопходно потребно да говоре Шум кише спајао се са њиховим пљеском а над преврнутим чуном као да је лебдео дуги, бесконачни уздах, тежак уздах увређене и уморене земље од ове вечите смене јарког, топлог лета и хладне, магловите, влажне јесени. А ветар је наткрилио пусту обалу, запењену реку, наткрилио је и певао тужне песме...

Наше место под чуном било је лишено сваке удобности: тесно а влажно; ситне, хладне кишне капљице падале су кроз процепљено дно кроз које је улазиза по која струја ветра... Седели смо ћутећи и дрхтали од хладноће. Спавало ми се, сећам се. Наташа се наслонила леђима на бок од чамца, скупивши се у мало клупче. Обухватила је рукама колена, наслонила на њих главу и упорно гледала у реку великим очима, које су у тами, на белој мрљи њена лица, изгледале још веће од модрица под њима. Она се није мицала: од те непомичности и тог ћутања — осећах — појављивао се код мене страх од моје сусетке... Хтео сам почети разговор, али нисам знао како да га почнем.

Она сама проговори. ·

— Гадан ли је овај живот! — рече она разговетно, по: лако, са дубоким убеђењем у гласу.

То не беше жалба. И сувише много равнодушности беше за жалбу. Помислила је лепо како је умела, помислила и дошла до извесног закључка који је исказала на глас и на који ја не би могао одговорити а да сам себи не противуречим. Зато сам и ћутао. А она, као да ме није ни опажала, седела је и даље непомично.

— Да ми је бар да цркнем... поново рече Наташа, овог пута тихо и замишљено. МИ опет не беше ни гласка жалбе у њеним речима. Видело се да је, промисливши о животу, мирно гледала на себе и спокојно дошла до закључка : да би сачувала себе од подсмеха живота, она није у стању да учини ништа друго него да „цркне“.

Било ми је неисказано тешко, болела ме толика јасност мисли и осетих да ћу заплакати ако будем и даље ћутао...