Српски књижевни гласник

И А а BINT 2 си И о, ,

била који пут и нижега реда, то јест истина како је види неук – човек. Независно од погрешака којима је, више или мање, — подложан сваки критичар, извесне Скерлићеве оцене могле су се учинити нетачне или неоправдане. Изгледало је понекад да у његовој, и хвали и покуди, има понечег претераног. ПохваE: _JbeH |e HOHeEKM HeCHMHK MJIH IIDHHOBeJau HMW»Kera peja BeOMAa, док су код понеког другог, знатно већег и у истини врло даровитог, право угледног, чињене извесне ограде, замерке, које су и по обиму и по тону изгледале врло знатне. Других пута изгледало је “да су при оцени била меродавна критичарева лична осећања. То се читаоцу могло тако учинити нарочито у Скерлићевој Исшо“о рији нове српске књижевносши, где су не само неки судови изгледали као што је горе речено, но су, чинило се, и сами писци уношени у Историју према личним симпатијама истоње ричаревим. Што се још могло допустити у појединачним | · оценама, у којима критичар с дана на дан даје своје лично i мишљење и утиске, изгледало је недопуштена погрешка у Бо историји књижевности, која мора бити објективна, која је наука, која је историја онога што је било, а не израз личних, a “ма како оправданих, симпатија и антипатија. Историја књи_ жевности није књига која, као Царева, може носити наслов Моје Симпашије или, као Золина, Моје Мржње. У књизи Скерлићевој, понеки писац који је у своје доба имао видан | положај у књижевности, није поменут; понеки други добио је према свом гласу сувише мало простора; док је неком трећем дато и хвале и простора више но што је његовом вредношћу ___H улози у историји оправдано. Отуда је у шали речено — и самом Скерлићу, који се на ту добру досетку смејао — да је — његова Историја нове српске књижевности историја српских % књижевника „с којима писац говори“, после које тек има да дође друга свеска о књижевницима „с којима писац не говори.“ ЊЕ Та досетка је, међутим, као врло многе досетке, била само — духовита, а не 'истинита. E: Кад се ствари загледају изближе, одмах се види колико ЊЕ le то мишљење погрешно, и како је погрешка учињена. Не— пошпуна анализа —- та, поред личног иншереса, највећа сметња т тачноме суду — једина је могла превидети целину, и заустаe. BHTH се на појединостима које према целини потпуно о ишче– завају. Људи виде оно што је у том тренутку пред њиховим очима, и по томе дају свој општи суд; остатак остаје иза

<