Српски књижевни гласник

Српски Књижевн

или златно цвијеће тко би знао, душо, кад је туда јуче прошло премаљеће.

Јурнух даље

као да ме крила носе:

у трави су ситне стопе туд су прошле ноге босе дјевојчице. :

„Прошле, прошле

— запјевале птице неће, неће да се врате, имала је косе злате и румене јагодице.“

И даље ме вјетар носи, · а замахом силним

траву склања

ко да њиве

испред мене коси.

И даље ме вјетар носи, и у журби, да све видим и у журби, да се такнем сваког створа:

завирих у чашку

једног цвијета

и дотакнух се прстом свилених латица

и дотакнух се прстом шарених бубица,

што на прашницим жутим мирисним, меденим простријеше

вјенчану постељу своју.

И онда пјевах с птицама и гоних се с дјецом и лептира заробих,