Српски књижевни гласник, 01. 01. 1921., стр. 593

576 Српски Књижевни Гласник.

иу________--- IRI INO COT

Морам вам рећи, господине, то је било за мене

велико разочарење. јер, најзад, доктор Харанко није имао |

моје титуле. Ја сам био интерниста у болници у Бордоу,

господине. А њега нису примили за екстервисту« Уз то, ја сам ожењен, а он је бећар.

- Имате деце, господин-Харисте 7 1

— Једну кћер, господине, имао сам једну кћер; умрла ·

је при порођају.

— А ваша жена 7

— Моја жена, моја жена, рече Г. Харист. Ах! мора да ·

су вам говорили и о њој.

Он га је гледао испод ока, с кукавним и подмуклим ·

изгледом.

— Уверавам вас..., рече Оливје у неприлици.

Ох! зашто вам не бих рекао 7 Рекли би вам други,

а пре а после. Боље да вам сам кажем. Моја жена је жива,

али ми се не слажемо врло добро. Она је стално кивна на мене. ·

— Кивна 7 | Да, пре двадесет година, — већ тада није била сасвим млада, — утекла је с једним тореадором. После годину дана,

вратила се. Да сте је видели, злосрећницу ! Ја сам опростио. После месец дана, она ми је скакала за очи, јер кућа, разуме се, није била држана у реду за време њеног одсуства као ' што би требало. То још траје... Еј, Микета, еј!..: „То још траје, продужи Г. Харист. Ја не могу да се 1 љутим на њу. Њена одговорност је врло умањена. Знате, близина границе... Не треба никад жени дати прилику да учини какву лудорију. Близина границе... — Близина границе, промрмља Оливје. | Али ипак, кад су ми претпоставили доктора Харанкоа, | | ја сам разумео, доврши Г. Харист. То место, то је по готову – једно чиновничко место. Чиновници треба да имају беспре- | коран приватан живот.

Оливје де Пренест не рече ништа. Микета је брже касала.

Стигоше до једне ониске куће, која се једва видела у јелама. — То је овде, рече доктор Харист.

Он привеза узду кобиле за једно суво дрво. |

— ја нећу остати дуго. То су сироти људи. Мислим да.

ће бити боље да ме причекате напољу.