Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! 577

Оливје оста непомичан неколико минута. Доцније, он је покушавао да се сети какве су биле тада његове мисли. Никад није могао да успе у томе.

Пут се пео. Врх једне мале косе препречавао му је вид. Њега обузе нека чудна жеља да види. Он се попе уз ћувик. На врху, ништа: бело небо, предео опустошен зимом. Десно, шумица кржљавих храстова.

Оливје остави пут и зађе у шуму. И наједном, поче да трчи.

Кад је стао, покуша да сагледа пут с кога је био зашао. Не виде га више. Он пође опет, заплићући се о папрати и о жуковину. Затим нађе неки други пут. И удари њиме.

Два дана раније, падао је снег. Земљиште је било покривено прљавом белином. Потоци који су плачно жуборили браздали су га црним. У трњу крај пута, још је било купина. „Човек иде врло далеко кад је уморан!“ говорила је Г. де Фјердрапу госпођица де Перси, стара пријатељица витеза де Туша. Никада се Г. де Пренест није осећао тако уморним. Међутим, никада није ишао тако дуго, истим сталним “и правилним кораком, као месечар.

E Сунце се није видело. Једва се могло погодити, на бле– доме небу, место докле је оно било дошло.

! „Г. де Надајак, госпођа де Меркер и Г. Мадје де Монжо “ сад ће баш да се крену дилижансом, из Пуијоа, за Вилелеон. Имаће довољно времена да се упознаду на путу“, помисли Оливје.

При тој смешној помисли, он се насмеја, насмеја врло “ јако. Једна сврака полете с једне мале кукурузне њиве по “којој су се пружали редови њених кукавних жутих кочића. Г. де Пренест је ишао, равнодушан за велике линије “ предела и обраћајући пажњу једино на појединости. С вре~ мена на време, какав кос избио би, испред њега, из џбуна и _ прешао пут скакућући, смрзнут од хладноће. На прошцу једне “ ограде, Оливје виде једног непомичног црвендаћа. „Ти не знаш “зашто си овде, изгледало је да му он говори. Ни ја тако – исто, али ја бар не мрдам.“

; Стаза се пела, затим силазила, без видљивога разлога. ; Лаковане ципеле Оливјеове рђаво су подносиле ово јурење "по планини. Он се задиха пењући се уз једну косу стрмију оно остале, затим, кад је стигао до врха, један оштар ž , 37

“ ши