Српски књижевни гласник
Ј
578 Српски Књижевни Гласник.
ветар стаде да тресе купине, набиргјући устајалу воду по. јарковима. :
Tr. де Пренест задрхта. Он седе на један камен међаш. Он не прочита написе који су стајали на њему, само виде да су били на шпањолском. Био је прешао границу. Где, откад 7 | Није знао. |
OH продужи ићи. Сад му је заистински било хладно. А 1 међутим, глава му је горела. Био је жедан. један мали слап | текао је преко једне стене. Он окваси своје руке, своје чело, | отре својом оквашеном марамицом једну мрљу црвене ило- – ваче која му је прљала панталоне на коленима. 3
Још један камен међаш. Он седе опет и стаде да мисли на неодређене ствари. Часовник му је показивао три сата. Он извади из својих џепова неколико хартија: исплаћен рачу | пансиона Приматис, писма од равнодушних особа, ieHMHo HH- | самце госпођице де Меркер. 3
Он их исцепа брижљиво, и, нагнувши се на ограду од пута, који је сад био усечен у стену, разасу их на ветру.
„Оставио сам мојих пет хиљадарки у Сладосшрашћу“, сети се он. С потпуном равнодушношћу, он преброји оно мало – новца што је имао при себи: два-три златника и нешто ситнине.
У колико се Оливје осећао уморнији, у толико је земљиште настајало валовитије. Магла која је целог дана закла- | њала планине, склони се. Оне се указаше са свих страна, огромне и беле, под мрким небом. ~
Ax! каква луда снага гони овог младића, у панталонама | бисерне боје с кајишом испод ногу, у фином дугом капуту,! у лакованим ципелама, каква снага га гони да се вере, у ово! суморно вече које пада, из најпустије стазе на Базтану!... |
Наједном, стаза којом је ишао рашири се и стаде да се спушта у дугим завојицама. |
Једна долина се отварала на том месту, као каква сива јама. На видику, врло далеко, венац мрачних планина.
На њиховим врховима, Оливју се учини да види једн] жуту и жмиркаву тачку. Затим их виде две, затим три. ШТО је помрчина више падала, те тачке су постајале све више ружичасте, затим црвене. 55
Куће које су гореле... села... можда. И та страшне тишина! Ах, да се бар чуо топ!
|W Ју