Српски књижевни гласник

За Дон Карлоса! : 579

Оливје убрза ход. Зуби су му цвокотали. „Ако се спотакнем и паднем, рече он у себи, више се _ нећу дићи.“ Али се не спотаче. Он стаде. Осветљена последњим одблесцима сунца, једна варош указа се пред њим. Једна варош, или боље рећи једно велико село, с црним крововима, с црвенкастим зидовима. У средини, четвртаст тороњ, с кубетом. Оливје познаде тороњ. Где га је то био "видео 2 Ах да,

у својој соби, у Вилелеону. Једна фотографија, с овим нат-

· писом: Елизондо, престоница Базшана. 1 У истом тренутку, један јасан звук одјекну у ноћи која 7 осе била готово сасвим спустила. Један ударац, два, три, четири i ударца избише на звонику. ij Оливје стаде да трчи ка вароши. И разумеде да га је страх. Пред њим, на једно педесет метара, на путу који је са-

ID вијао, учини му се да види сенке где се мичу. Он потрча

брже, право к њима.

— Стој! викну један звонак глас.

IM. У исти мах, нешто шкљоцну. То је био шум пушке која се пуни. MB Оливје се беше зауставио.

— За Дон Алфенса или за Дон Карлоса 7 рече један глас. | Оливје испрва не разумеде. Он превуче руком преко “чела. Варош је била сасвим близу, једва на пет стотина

MI | метара. Сада се више није разазнавало небо од планина.

Једино црвене тачке, тамо доле, допуштале су да се обележи трагична линија земље.

к још један брз и одсечан шум. 'Друга пушка је била i напуњена. e — За Дон Алфонса или за Дон Карлоса“ понови глас.

И осећало се да последњи пут пита тако.

Оливје се онда насмеши. Он потражи своје рукавице у – џепу, закопча свој дуги капут... Затим, гласом чија га равно_ душност изненади, он одговори:

— За Дон Карлоса!

(Наставак у идућем броју.) (С француског превео М. М. Илић.) ПЈЕР БЕНОА.

“.. ::