Српски књижевни гласник, 01. 01. 1921., стр. 598

И

EP E A EO)

рта

MAN

Одисеј на Огигији. 581

преко неизмерја на пуст оток баци (лупина ми духа и безвољна тела

на старој земљи ко нем облик оста). Тад луталац Одисеј

божицу дивну Калипсу упозна.

Мирише постеља божице и жене. Замамне јој косе заплетоше страсно све покрете тела, све облике духа човека Одисеја.

Ал загрљај је спознања почетак.

Широк је и бистар поглед с Огигије на све бескрај-стране

простору, времену, смрти и животу: невидљиве се тамо ствари виде

и непрозирни расветљују мраци. Ипак наоколо

пучином бескраја

затворио се обруч недогледа

за смртне очи (а не за божанске).

На камену суру — на стопи векова Одисеј седи — не већ човек сасвим. Дивну гледа бразду — округ недогледа, најлепше што смртни дух и очи знају због смртности своје.

Бози што све виде — то видет не могу: да су игда знали и да су видели,

човеку би смртном вечно завидели!

Гледа Одисеј,

пун божанскога сазнања и слутње — — а црн му се срцем разли талас туге:

пред дланом бескраја

не осећа радост што га опијаше

док дете беше и док човек беше:

кад бело једро измисли и запе

да преплови међу недогледа

и остров нађе где га давно чека