Српски књижевни гласник

584

СРЕ

Српски Књижевни Гласник. док болно не срасте уз њега 3 у једно стабло, и жена са мном процвета у љубави.

О Одисеју, а чим ћете дозрети 7 Извинуо се човек 5

да у неповрат бежи /

од њиве дедове, од жене и од земље што саме без плода стоје. : Да би путово срећно

од смрти у вечност бежећ!

А ја Ћу цвасти до смрти

на њиви твојој.

Ти путуј!

Ал знај без смрти да цветања нема ни рађања без бола,

и да је вечност неплодна и хладна. Слава ти! ал тамо процвасти нећеш.“ :

И кроз даљине оку недохватне

Он ново цвеће старе брескве гледа, у човеку се дух и тело сложе

те срце и мисо заједно прозборе:

„Путниче стани, јер си циљ свој прешо! У модре тајне загледан даљине

не виде лепе обале куд прође,

с далека вида и с далеке мисли

не виде чудо кад ти близу дође.

Сврха је овде свему: свих испуњење чежња, конац валова свију и свију уток река. ·

О то је вечни мир што свако крило кочи, где од светлости силне ослепе сваке очи

у вечни дан свезнања без заборава ноћи.

Поморче натраг веслај! јер ветри ту не хује, и ове хладне воде не знају за олује:

а шта је море без покретна ветра,

и шта је морнар без опасна једра!