Српски књижевни гласник

Одисеј на Огигији. 585

О то је страшно место

где самоћом живи неко боштво бедно, бедно што је вечно, бедно што је једно, још више што није свесно беде своје,

и не може срце осетит му ледно

како ли је лепо смрт чекат у двоје!

О Одисеју, камо те снови занесоше твоји!

на остров вечног мира где смрт не мења ништа, где и крилато време скамењено стоји

а топли се текући живот у богове смрзава.

— O камо, бози, заведосте човека 2

Што ће ми спознање и вечност вам нема 7 О како је без чежње уму празно,

о како је без бола срцу хладно,

о како је мртво где смрти нема!

CC AGD COLI OSI RE NOVIAL 20

О натраг, натраг пловим,

за сву вечност не дам своју кратку младост: јер није у стајању,

у пловљењу је радост!

Црном нас смрћу понизили нисте,

завидни страшљиви бози, —

постали смо по њој од вас самих јачи.

Мртви сте бесмртни бози, — сам смртни човек живи по милости смрти:

о слава смрти што човека створи!

А ја сам рад човека плако, а ја сам у прах падо, високе зидо отаре, жртвене принашо даре,

да ме незнано боштво вечности огњем такне!

О данас спознах да је душа од васмира шира и човек да је срећан (од бога лепше вечан!), и да у њему све је.