Српски књижевни гласник

Плаво је небо само одсев наших небеса, у човековој души сви се Олимпи дижу, | у човековој души извор је свих чудеса.

Ја бесмртност нећу, ни младости вечне:

час ми, бози, дајте, — жртвујем вам живот! О час, .

да се две душе једним телом споје,

знајућ

да негде непознат стрелац . напиње тетиву на лук и да две стреле приправљене стоје.

Натраг у смртни живот топла ме љубав чека! Богујте богови сами, — више волим човека!

О божице радосна вечно,

к жени се враћам

јер тугује и стари.

Лепша си од ње ал љубав не носиш: љубав је смрти чедо!

Калипсо, збогом!

Кад неповратно на Итаку стигнем

тад ћу заволет тебе:

и чежње моје дрхтај осетићеш

кроз свију времена и простора тајних недоходне путе. :

Божице, збогом! Одлазим да за тобом дивном и вечношћу твојом

изгарат могу неугасном чежњом с Итаке смрти пуне

где опет ћу се боговима клањат — — —“

Гледаше божица за њим! остајућ сама — постајућ све лепша — — —

*