Српски књижевни гласник
,
Белешке.
сгобина преводиоца. Оно што нарочито пада у очи, јесте жљиво проведена pbaBa интерпункција којом се просто
опашћује живот и смисао текста.
"Кад човек промисли, поводом ових књига, о нашој пре-
ној филозофској књижевности, зар да не осети опет потребу
рганизованијег рада, који би давао и боље и плодоносније
тоследице по развитак филозофске културе у нас“
ВЛАДИМИР ВУЈИЋ.
БРЛЕШКЕ. КЊИЖЕВНОСТ.
„Страст“. — Као друга свеска колекције /игогарепука ГПегаћига, коју издаје загребачки накладник Јосип Чакловић "исак Дионичког Друштва за Графичку Индустрију, Beu VI), ашао је један „роман из београдског живота“, Стпрасш, дјело одличнога српскога писца Г. Давида С. Пијаде“, које, издавачевом мишљењу, „живо црта сву трулеж данашњег уштва и данашњег одгоја.“ Сличне теме, са много више знавања предмета и много више успеха, обрађивао је у нашој књижевности Г. Божа Савић у познатим својим романима: Две Сесшре, Делфа, Самоубисшво једне Шваље. Какве ле, намере пишчеве и издавачеве, цео тај мали роман од еведесет и девет страница не представља, чак ни за осредњег таоца, ништа друго до један прост покушај из области чисте
нографије. n
Нов један превод Оскара Вајлда. — Никаква треба српске књижевности није захтевала да Г. Војислав . Петровић преведе с енглеског, а београдска издавачка књиара „Напредак“ објави Каншервилски Дух и још неке приче, OR. Оскара Вајлда. Ове алегоричне бајке, чија је главна драж ећином о непреводљиве природе, и чији је строго лични и кални хумор остао неразумљив и самом преводиоцу, тешко ће моћи да одушеве читаоца невичног и неуког баш у тим
ементима. Наивна разметања прекодиочева у предговору који је требао да српском читаоцу представи писца ( тик Дориана Греја (о коме чак и они наши кафански литератори ји не читају енглески знају више од r. Петровића), непи | ен и аљкавг превод, одсуство сваког знања и осећања у питањима стила, и енглеског и српског, наопаке карсктуре ; све то чини да српски читалац овакву једну књигу одбиј
о једну крајњу књижевну непристојност. vB
1
643.